Људи чине град

Свакодневну и уобичајену шетњу Ћупријом започињем од Микићевог моста, ка Славији. Размишљам о томе како је тако мали град изнедрио толико великих људи, значајних пре свега за културу, спорт, медицину итд.

Заиста за свако поштовање и респект.

На Славији срећем пријатеља и колегу, Горана Јовановића Гибсона, гитарског чаробњака. Зове ме на кафу, са жељом да чујем нову песму коју приводи крају. Гибсон још увек ради на свом албуму и један сам од оних који је имао част да буде гост на истом, и то уз завидан број етаблираних музичара са ових простора, који Гибсона изузетно цене и поштују. Међу њима су Ален Славица, Кокан Димушевски и Гоце Стевковски (Леб и сол), Дејан Најдановић – Најда (Смак, Генерација 5), Драган Виријевић (Емир Кустурица и Оркестар Забрањено пушење) и многи други врхунски музичари. Нешто као Југославија у малом.

Сарадња са Влатком Стефановским и Дадом Топићем само потврђује моју тврдњу да Гибсон спада у најпосебније гитаристе са ових простора, те да заслужује много бољи третман од оног који има. Познат и поштован у музичким круговима, али неко ко свакако заслужује много више. Улазећи у његов радни простор, примећујем непрегледну гомилу папира на којима су исписани разни стихови. Питам га за њих, а он ми каже да нису његови, већ Керијеви. Реч је о Предрагу Живковићу Керију.

Истог момента у мени се буди знатижељни песник. Крећем да читам шта је тај човек писао. Био сам потпуно опчињен садржајем и начином на који се тај човек изражавао. Гибсон ми и даље са великим усхићењем прича о (нажалост покојном) Керију и његовом животу. Каже ми да је, осим писања, свирао и усну хармонику. Пре свега блуз.

Након свега долазим до закључка да је тај човек живео блуз. Да је био нешто попут Буковског. Једном речју – геније! Његови стихови то недвосмислено сведоче.

Е да, геније!

Колико само људи не зна ко је Ратко Буљанчевић Геније. Пијаниста, композитор и музиколог. Још један бисер Ћуприје. Човек који је био инспирација Радославу Радивојевићу за сценарио филма "Живети као сав нормалан свет", редитеља Мише Радивојевића.

Геније на музичкој академији је у филму "Радош", кога игра Светислав Буле Гонцић. Био је препознат као геније од тадашње музичке елите у Европи. Несхваћен готово свуда, а највише на домаћем терену. Живео је на себи својствен и оригиналан начин. И заиста није живео као сав нормалан свет.

Разговор на кратко прекида звоњава Гибсоновог телефона. Док разговара, читам Керијеве песме и слушам Гибсонову музику. Савршен спој.

Након завршеног разговора Гибсон ми каже да нас Риста позива да увече будемо његови гости. Каже да ће доћи и Влатко Стефановски.

То ме затиче прилично изненађеног. Најпре не знам ко је Риста, а и шта ће Влатко у Ћуприји.

Гибсон ми прича о Ристи, те опет бивам пријатно изненађен.

Саша Ристић је колега музичар, који се већ дуже време бави осмишљавањем и производњом опреме коју користе многобројни домаћи и светски музичари, сниматељи и продуценти. Касније путем интернета сазнајем да је Риста познат у светским оквирима. Један од његових промотера је управо Влатко Стефановски, те ми даје одговор на питање шта Влатко ради у Ћуприји.

И тако, пун утисака одлазим од Гибсона и настављам шетњу ка Моравском парку. Пролазим поред Установе културе и ту затичем помало тужан призор. Штафелај, сликарско платно, столица, палета са бојама и четкице.

Радомир Усаиновић Калеа. Као да је изашао на кратко. Као да ће се сваког тренутка појавити и наставити да слика. Нажалост, сва суровост времена у коме живимо, била је немилосрдна према овом изузетном уметнику и човеку. Отишао је брзо и тихо. На мене је оставио изузетно јак утисак. Нарочито слике које су за тему имале холокауст. Био је самоук, али изразито талентован сликар. Мали велики човек.

И то је заправо оно што је суштина свега онога о чему пишем. Не мери се величина града његовом површином, већ људима који чине, или су чинили тај град.

Шира јавност зна ко су академик Драгослав Михаиловић, песник Душан Матић, наставник Аца Петровић и његови атлетичари, Вера Николић, Драган Здравковић, Снежана Пајкић, итд.

Међутим, питам се за колико се драгоцених Ћупричана никада неће сазнати, а они су постојали или постоје.

Срећа, те има оних који ревносно сведоче о постојању знаменитих личности из Ћуприје који су кроз историју оставили дубок траг у областима у којима су се успешно остварили. Један од њих је историчар Стефан Стаменковић који је приредио монографију "Знаменити Ћупричани", а која обухвата период до половине 20. века. Као и саобраћајни инжењер у пензији Душан Стаменковић, који преко свог блога на заиста сликовит начин и са пуно љубави, пише о људима и догађајима који су обележили Ћуприју.

Пролазим даље кроз Моравски парк. Седам на "моју" клупу, и уживам у погледу на Велику Мораву, сабирајући утиске и констатујући да није Ћуприја мали град, докле год постоје велики људи који су живели или живе у њој. Има Ћуприја чиме да се дичи и буде поносна.

Нека ми не замере сви они које нисам, у свом незнању или неинформисаности, поменуо. Али свакако свима њима пишем ове речи у славу!